SRĐAN ŠPANOVIĆ

Obmana umetnosti

 

Svi misle da umetnost je
Kada se pitaš

Da li možeš da budeš tako tužan,

Toliko dugo da ćutiš

Da zatvorivši krug
Osetiš sreću

 

Ili kad upališ cigaru i pluća punih dima se
Trudiš da pepeo ne padne

Jer sve što želiš je

Da zapališ taj pepeo i gledaš kako iznova gori

Bez snage da ponovo pratiš

Liniju žara kako tone obodom druge cigare

Praveći još pepela

 

Može se učiniti da umetnost je
Kada si ljut

Što nikako ne možes da shvatiš
Može li se pametan zagrliti

Hoće li shvatiti

Ili će se pitati

Kako se nečije kosti mogu obradovati

Kada dodirnu tuđe

 

Potom sedneš u kadu
Zaliješ se vrelinom

Zažmuriš probudivši čula

Osetiš miris vode koji ne postoji

Osetiš ukus žene koju nisi imao

Osetiš dodir prošlosti koji te proganja

Razmisljaš da li je se sećaš

Ili se ona seća tebe?

Čini se da sve što uradiš, ona je već videla
Čak i kada probaš neočekivano
Samo je nasmeješ

 

Šetajuči krugom
Uvek sa istom nelagodom

Ponavlja se taj

Strah srušenog pepela

Dok ne postane svejedno



Shvatiš tad razliku misli,

Da više uživaš
 I više se mučiš,

Naučiš da posmatraš ljude

Koji svojim osmehom,

Pretvaraju tvoju moć,

U potpunu nemoć

Koja stvara reči

Što liče na umetnost