Vraćam se
I
Odlazim iz
od buke blještavog ubrzanog grada
vida umorenog od svetala
trepćućih zelenih krstova
kineskih robnih kuća
semfora
žmirkam i hodam dok me
šamara vetar prolaznika, poznanika, trola
šake duboko u džepovima sakrivene
od gurača proizvoda
u naručje.
Sluh mi je premazan
bolnim ehom betona dok ga tuku potpetice
i metala što škripe raspravama,
zveketom onih što prepuni sebe kipe prazninom
ljudi za sve - ljudi za ništa.
„Ne budi ništa!“
Viču za mnom javni natpisi
i kroz šakama preklopljene uši
javno ulazi u misli i rovari po temeljima
gradeći parazitski svet
što se hrani snagom pa ga sve glasnije čujem:
„Gledaj i na sat i preko ulice!
Slušaj i šta ti se kaže i svoje misli!
I osećaj se i ne dozvoli da te osete!
I odlazi i vrati se!“
Ja odlazim...
II
I dođem na planinu što je zamalo brdo i rastopim se po travi
što mi se obraduje svežinom, vetar blag i topao
me miriše pa razduva čađ presvetlosti,
ne postoji nebo noću pa bele tačke
odvajaju deo za hodanje i beskraj
i svojom krečnom belinom
prekrivaju moju ispucalost,
prate me do vrata.
Napolju ostaje spolja.
Kad zatvorim vrata sa unutrašnje strane
i naslonim se na toplinu
tek tada
spadnu sa mene svi zvuci i svetla
razlomi se mrežni oklop od sitnih ljudi što
čvrsto drže se za ruke i noge
pucaju spojevi šaka, padaju pa nestaju
svlači ih toplina sloj po sloj
mada nikad ne znam da sam potpuno od njih slobodna.
Iskašljem stid, umor i glad.
I setim se
kako je lako ponovo postojati
zagledan u unutra.
Uplivam pa zaronim duboko
razbukta se more s druge strane očiju
izliva svoje stenje
zgrudvano vremenom očvrslo nemarom.
Dok milujem slovom mastilo
ispod svesti prolazi buka,
ono spolja što čekalo je napolju
zakuca na vrata
i zajedno
odlazimo.
