ALEKSA MIHAJLOVIĆ

Očuvanje
Izgleda da si ti jedini lud,
Jedini lud što čuvas sebe,
Jer sebe čuvaš ni za koga.
Lud,
Što sebe ne daš bilo kome,
Što puštaš mišiće da se grče.
Lud si
jer veruješ da bi neko hteo da te pogleda, i kad bi mogao!

Izgleda da si ti jedini lud,
Lud,
što misliš da znaš kako je živeti sad,
Iz starog rama sivilo gledaš.
Ti si sada čovek stida,
Ne čovek vrlina o kojima se ni ne govori,
Koje se bez reči prepoznaju.
Poput crvenog bedža
Na tvom novom crnom odelu.

Izgleda da si ti jedini lud,
Lud jer si satima odsutan,
satima pored prozora
stidiš se pri pomisli da to rade.
Lud,
Jer njima je to sreća.
Oni se smeju na sav glas,
HA HA HA!
A ti plačes umesto njih,
Jecaš u kupatilu u mraku,
Slušajući odjek,
Gledajuci svoj odraz u pločicama!
Plačes jer su možda bili divni,
Jer sada samo divni nisu.

Izgleda da si ti jedini lud!
Lud,
Jer ih voliš.

Lud si
Jer jednom davno
samo jednom,
Kao oni uvek,
nisi voleo sebe.

Smiri se i odmori,
Odustani!
Budi prvi,
Odustaće i oni možda.

Ti imaš beleg na desnoj ruci.
Oni imaju na obe.
Možda jesi davno bila tamo,
Ali njihov eho odzvanja u tebi.

Možda ćeš  zagrliti sebe
Ležati na podu, plakati i slušati odjeke.
Možda ćeš sebe voleti tad,
Možda nekog drugog,
Možda čak i svoje telo,
Možda ćeš poludeti.
Možda, ako budeš bila tu.

STEFAN ŠOŠIĆ

Na planeti pustinja

 

Na planeti sam pustinja.

Nemam cilj, a

nemam odmora.

Imam samo mogućnost da stojim i da šetam.

Pokušavao sam da šetam svuda po malo,

i da šetam puno u jednom smeru.

Nikad ništa nisam našao.

 

Ponekad zamislim da vidim fatamorganu.

Krenem ka njoj samo da ne bih stajao,

pa me napusti mašta,

ili me umori laž,

tad nastavim da tonem u pesku čekajući.

 

Kad ne dočekam,

počnem da brojim zrnca peska.

Koncentrišem se da se ne zabrojim,

posle nekog vremena se uvek zabrojim,

bacim ih ispred sebe i krenem ispočetka

da ne bih ponovo čekao.

 

 

 

 

 

 

Živi!

 

Pronašao sam destruktivnu filozofiju!

Toliko truda se isplatilo.

Pronašao sam filozofiju koja kaže

Filozofija je sranje

Odrastao sam da bi mi rekla

Postani dete!

Ćutao sam da bi mi rekla

Pričaj, pričaj

gluposti!

Razmišljao sam da bi mi rekla

Osećaj!

Tragao sam da bi mi rekla

Pomiri se!

Ne primećuj!

Paskalovo zaglupi se

Da bi verovao

Je i zaglupi se

Da bi živeo

Jer život je verovanje

 

 

Jadnici

 

Često telo mi preuzima

Udovoljava ljudima

Smejući se predvidljivim šalama

Hvata me grč oko usana

 

Sa ljudima ode i on

Ja se nerviram

Pretim

Ubiću ga

 

Umesto ljudi slušam male jadnike

Koji ne čuju jedni druge

Neslušanjem kupuju udobnost

Da li im je udobno

Dok slusaju zastupnike

Jadnike?

Da li ti je udobno?

MILENA GRUJIĆ

Kuća ogledala

Imaš ravne zube

I kosa ti je uvek

čista i koža

ti je glatka

Mama i tata su ti kupili kola

Neka

Ne znam koja

I kupila si torbu

Neku, ne znam koju

pa si mnogo srećna zbog toga

I sve je tako paperjasto, meko

geometrijski jasno       

Ogledam se u tvojim noktima

Šarene kapljice

odlivci stvarnosti koje nosiš na prstima

ni ne znajući da sam ja tu

da smo mi tu

koji ne znamo

ni koja kola

ni koja torba

ni gde se prave sve te tvoje

izglancane, okrugle

zavrzlame

I da se ogledamo u svim tim tvojim

Glatkim površinama

Tako da dođemo krivi i

 Naopačke

 

Nama nam se rugaš

Kao kuća ogledala.

 

 

Ako znamo da nema smisla, zašto pricamo o tome?

 

Ako znamo da su naše usne

izlivene iz jednog kalupa

Zašto ih odvajamo?

Povrediti druge, jer misle da povredjujemo sebe

Ili povrediti sebe, da bi drugi bili pošteđeni

Da se slučajno ne uruše

Stavovi sazdani  kolotečinom

Da bi mirno spavali u svojim

Mekim posteljama, belim jastucima,

I svom tom uludo bačenom perju.

Bolje da je naše!

pa da poletimo i posmatramo mrave

kako mile svoje dosadne živote.

Ne, nema smisla.

Ako znamo da nema smisla

Zašto pričamo o tome?

SRĐAN ŠPANOVIĆ

Obmana umetnosti

 

Svi misle da umetnost je
Kada se pitaš

Da li možeš da budeš tako tužan,

Toliko dugo da ćutiš

Da zatvorivši krug
Osetiš sreću

 

Ili kad upališ cigaru i pluća punih dima se
Trudiš da pepeo ne padne

Jer sve što želiš je

Da zapališ taj pepeo i gledaš kako iznova gori

Bez snage da ponovo pratiš

Liniju žara kako tone obodom druge cigare

Praveći još pepela

 

Može se učiniti da umetnost je
Kada si ljut

Što nikako ne možes da shvatiš
Može li se pametan zagrliti

Hoće li shvatiti

Ili će se pitati

Kako se nečije kosti mogu obradovati

Kada dodirnu tuđe

 

Potom sedneš u kadu
Zaliješ se vrelinom

Zažmuriš probudivši čula

Osetiš miris vode koji ne postoji

Osetiš ukus žene koju nisi imao

Osetiš dodir prošlosti koji te proganja

Razmisljaš da li je se sećaš

Ili se ona seća tebe?

Čini se da sve što uradiš, ona je već videla
Čak i kada probaš neočekivano
Samo je nasmeješ

 

Šetajuči krugom
Uvek sa istom nelagodom

Ponavlja se taj

Strah srušenog pepela

Dok ne postane svejedno



Shvatiš tad razliku misli,

Da više uživaš
 I više se mučiš,

Naučiš da posmatraš ljude

Koji svojim osmehom,

Pretvaraju tvoju moć,

U potpunu nemoć

Koja stvara reči

Što liče na umetnost

 

TAMARA FILIPOVIĆ

veze

šuma u sobi

možeš da mu pričaš šta želiš

dok reciklira

stare konfabulacije

sve tvoje pesme plutaju u

međuprostoru

obično pišem sredom

kažeš ali

vode su nadošle

vazduh golica

šuštavo šiblje šikare

savijenodo vlažne zemlje

raspiruješ mi neizvesnost

tako te dugo čekam

tako mi dugo treba da povežem

naše elemente;

u mojoj glavi je jasna slika

soba u šumi

i ti u njoj.

untitled 2

popila sam hladnu kafu

i pojela sendvič

za doručak

sanjala sam

da me šutiraju

u stomak

probudila sam se tužna;

došla mi je žuta maca na vrata

dala sam joj sardinu i

mleko u činijici

koju sam slučajno oborila

u zaokretu

maca je otišla

čitala sam vesti i plakala

sanjala sam

da jedemo tortu

probudila sam se srećna

popila čaj i završila priču

konačno očistila martinke

i oprala kulu sudova

srela sam te na ulici

nisi me video

a ja se nisam trudila

ne sećam se šta sam sanjala

a nisam sigurna

ni da sam se probudila

stalno sam pospana

SONJA JEREMIĆ

SVAKODNEVNICA

Svakog dana,

hoću da te ostavim.

-        kuda li ćeš otići tad?

i zato se zaustavim.

Svakog dana,

hoću da te ostavim.

-         otići ćeš nekud, znam

zato se nasmešim i nastavim.

Svakog dana,

samo dve samoće smo,

                                                                    koje se hrane

poništavanjem međusobno.

Ž

I idemo u potragu.

Lutaj!

Lutaj!

Lutaj!

Uvijen.

Burama nošen.

O stene razbijan.

Dubok je prisenak osude

u očima koje ne osete

Talase.

Vrtloge.

Plime i oseke.

A na tlu -

iščekivanje.

Kao mornar posle dugog puta,

koji još tetura se,

pa se napije,

u kopno ne veruje

iz navike

bez mora ne može,

surovost, nedostaje mu -

pokret, miris, lik.

More nikada ne miruje, samo tako čini se.

---

Žile žiletom izrezaćeš

ne bi li za to zažalio i život poželeo .

Tu žrtvenu želju u žalu izrežaćeš

dok te žari žeđ u žudnji za žigom

od života važnijeg

dok te ne prožme

žiganje

u žaru težnje koja proždire

žudne, nežne zvezde

u verizi nezajažljive čežnje

zbog koje žurno žmigaju

jer žamor jedino oživljava ih

kao žaoke

raža koje kruže

kao užasi

zagrljaja meduze

zariješ li zube

iščupaj ih žurno,

zarazu spreči,

raspori i

izleči

nakaznu žeđ ambisa kože

koja u žili žuči da užegne

jedino može.

Post ,,Ž’’

Zaveštanje položi
da pobediće se zverski bozi,
da naniže
o zid
razbijati se nećeš više
jer ništa od tebe 
neče da ostane.

Prepustiš li se ceo 
Erebu
i kad ne živiš sa Tantalom u žuči više,
već žuč sam postaneš
i izlivaš se slobodno, izlivaš
pržiš,
bezbrižno.
Mislićeš da prkosiš 
bespuću,
a ustvari životinja
željna,
besciljna,
ostaješ.
I nakazan 
još više
postaješ.

STEVAN TATALOVIĆ

Dijeta

 

Četvrti dan za redom

Prekršio sam dijetu

I to samo zato što me je

Neko ponukao da pijem

Snebivao bih se tako dva minuta

Dok mi konobar ne bi doneo pintu

Bocu ili nogovaču

Ili dok mi ne bi nasuli vino u šta bilo

 

A onda bih se raspričao

Kao nekad

Uz oči koje cakle, a ne vidim ih

Govorio bih najčešće

O nečemu važnom

O nečemu o čemu se drugima ne priča

Zbog toga bih pao u vatru

I rukama koje drhte

Pravio zakovitlale znakovite pokrete

Kao francuski saobraćajac: Allez allez circulez

 

Od tog silnog mlaćenja rukama

Ogladneo bih poput starih

Pretrčao ulicu tokijskom dijagonalom

Poslao tamo gde ne treba svakog ko se pravi

Da me ne razume

Gledao bih u cenovnik mesa

I uzeo najjeftinije

Bez salate, jer optereti

Sa prilozima koji se mažu

I flekaju pantalone

U lepinji, jer somun zna da bude tvrd

Mada, i lepinja se mrvi

Pa ostavim tragove za sobom

Kako bih znao da se vratim

SANJA RAJIĆ

Na raskrsnici

Igra brisača me okupira

Dok čekam da prođe

Talas crvenila na mom licu

Ne gledam kako odlaziš niz ulicu

U cipelama koje su došle posle mene

 

Tišina srca

 Minut

I sve što čuješ su zrikavci

Zatvoreni kapci

Smisao se ne nalazi na tlu

Kapljice znoja

U uglu usne dodiruješ

Nepoznat ukus budućnosti

Udišeš

    Udišeš

    Udišeš i zadržavaš dah

Jedan gutljaj straha i korakom napred

Zaustavljaš vreme

Ali sat na ruci ne staje

 

Težina srca

Ti si krug zatvorio

Ali krajevi se mimoilaze

Za naslednike

 

Slaži mi vreme

Neće ti reči reći da sam lud

                                             vreme će

Misao cepka usnu kao papirić

Na njemu su reči koje želiš;

                                             Ono u šta sumnjam

Slaži mi sate ne mogu da prebrojim