DRAGANA VUKANAC

KRUG
*
Možda je so iskrenula sliku
ili dugi pogledi ravno u oči
ali tvoje je lice mirisom bora
u meni hranilo nedodirnute
delove
disala sam tirkiznu površinu ravnu kao staklo
i tebe kao mir zalaska iza otvorenih vrata
trebamo li jedno drugom
meni nadahnuće
tebi neko da oživiš
sve uglove života
na krugu
možda se naše porodice
mrze oduvek
pa se igramo balkona
možda i umremo na suludi način
da nema trnja
da li bi bilo latica i mirisa
ne znam čega se igramo
nemam pravila ni uputstvo
samo znam da usporavaš
moje spaljene gume
i vraćaš dodir tla pod stopalom.
**
išla sam bosa tvojim
krugom
a kada je hlor sprao so
i dok koža još svlači
planule slojeve
ne prestajem da mislim
dok se zatvaraju vrata
mnogih autobusa
zagledana kroz prozor
ja vidim dva velika ranca
čizme jakog đona
vozove
metro stanice
i makadam
i uzbrdicu
i osvojen vrh
bez zastava
samo osećaj da si u paru trešnjica
na kupastoj torti
i da nije koža ni jezik
već krive linije koje
ljudi nose sa sobom
neke izazivaju pulsiranje
prednjeg dela lobanje
i grčenje
ali oni su slučajno seli
pored mene u autobusu
i viču mi na uho dok ovo pišem
neki nose
ljubičastu svetlost
svuda po koži
i ne znaš kud ideš
jer upijaš zrak
što u tebi pretvori se u zlatan
pa iz celog tela
sabere se u stomaku
i golica.
da li je dodir važan
dok se telo uvija
od prisustva.
***
i ne znam da li je
moć zaboravljanja jača
od moći pamćenja
dok se guraju kao jarčevi na mostu
ne želim da zaboravim
kako je udahnuti
tvoj sav duh
mačku od senke na prvom stablu
kraj vode
u koju čkiljim i ne vidim
i moj majmun od krošnje
i džungla kao prva tajna
ravni pogledi
kroz površine
i osmeh koji okrene u meni piruetu.
kružna površ na kugli
i ti kao kružnica
razlobličili ste
moju ukockanost.
ne znam opet kad
ni tačno gde
ali do tad
sećanje i zaborav neće imati jednaku borbu.

MILAN VUČKOVIĆ

Na dan društvenog samoosvešćivanja

 

Pomislim:

Trebalo bi pisati

О nečemu važnom;

О nečemu izvan

Razgranatog spleta

Svoje uvažene ranjivosti;

O društvenoj nepravdi,

Utopiji,

Distopiji,

O uveliko prezrenoj

Mogućnosti revolucije.

 

Pomislim:

Nije li bavljenje

Isključivo svojim

Kratkim spojevima

Neka vrsta nedopustive

I pomalo setne bahatosti.

 

I dok odgovora uporno nema

Još upornije izmišljam toplinu

U rasejanim iglama

Tvog prozuklog kikota

 

Gnječi mi pažnju

Izvijanje tvog tela

 

Pomislim,

Zašto te stvaram takvom,

Da na ovaj važan datum za čovečanstvo,

Stvaraš od mene

lirskog idiota.

 

 

 

Kameni rekvijem

Šumna upornost

izgužvanog mora

nežno drobi

skamenjene gudi,

čineći ih srodnim pesku

po mekoti smrti,

Jer ta blaga

peščana postelja,

ipak je groblje

zaboravljenog kamena,

a njegovom smrću jata školjki

izgubila su dom,

urezavši se u ponore

čeznjivog tkiva,

koje će i samo, ubrzo,

postati pesak.

 

Okrznuće utehe

Možda granje može

što ne mogu ja;

na vetru da zaleprša

lako

I niko nije u ćošku

i niko nije sam,

jer niti vetar išta pita

niti se lišće išta buni,

u krahu sećanja

na budući pad.

 

 

 

 

IVAN ĆOROVIĆ

САД-И-НИКАД

 

Поред пруге пролећу

Мрље сад-и-никад стабала.

Неухватљиво се растапају

Сад-и-никад поља жита

Као златни, слани брегови

Заобљене пучине мора.

 

Чак и да их све видим

Још стотину хиљада пута,

Свака нова удица очију

Увек ће бити сад-и-никад;

Садашњост је трење између

Ишчезлости и предвиђања,

Кликер на врху игле

Изнад стопљене смесе

Ткива и самосвести.

 

Док воз гута плугове,

Разапињем машту

На крхки дрвени костур

Змаја од хартије и одозго,

Кроз сад-и-никад ветар,

Гледам у сопственог

Сад-и-никад себе;

Тек таквим иступањем -

- Као фигура птице која излеће

Из поквареног часовника,

Саопштавајући време

Не кад мора, већ кад хоће -

- Проналазим ослобођење

Од прождирућих откуцаја

Секунде и одјека њене смрти.

 

2015.

IVANA KEŠANSKI

Pauk

Ni snovi nisu više samo moji,

našao si novu teritoriju za osvajanje.

Moja podsvest, tvoja saučesnica u provali

pretvorila te je u pauka,

da se lakše provučeš kroz pukotine u javi

i zavladaš senkom mojih misli.

Sanjala sam tebe-pauka

kako, sav crn, između grana

pleteš mrežu od mesečine,

a ja postajem naivni moljac

opčinjen nitima tvoje zamke.

Mogla sam lako da pocepam mrežu,

ali kako da je uništim,

kad je sva treperava i nežna.

„Napravio sam je za tebe“, kažeš mi,

dok je sve čvršće obavijaš oko mene

i ubijaš mogućnost za beg.

Strune tvoje mreže me miluju,

dok mi topiš krila

i svet svodiš na vitraž od delića neba i grana.

„Šta će ti sloboda, kad je zatvor tako udoban?“,

čujem neki glas, liči na moj.

Iza pogleda svih tih očiju pauka

vidim izvesnost i u lucidnosti shvatam

da ne želim da se probudim,

ne još uvek,

i da se ne plašim,

 jer imam protivotrov za tvoj ujed.

VUK VUJAČIĆ

Krovovi, mostovi i trgovi

bio sam ovde ranije

ne sećam se imena,

kao u snu špil osoba promešan

studentska soba

iz koje bih da te spasim kao iz požara

iako mi je to omiljeno mesto u gradu

sa pogledom na načičkane krovove

priče od betona od života iz sedamdesetih

ostaci mostova i zatureni trgovi

moja želja da ih pokažem nekome

dva oka nisu dovoljna da upiju sve

trebam još jedan par, pravilnog oblika

i šaku taman toliku da se tuđa oseća velikom kada se drže

ne bih da me grad pogrešno shvati

u trenucima koji oduzimaju dah ja razmišljam o sendviču

i ni ovo neosećaanje[1] nije loše

samo ne imenom i prezimenom

---

[1]neosećaanje – imen. neemocija, suprotno od:osećaanje, emocija

DUŠAN KOVAČEVIĆ

Ovaj dan je…(flert sa kataklizmom)

 

Ovaj dan je gužva u troli,

a mi sami, u njemu i njoj.

Ovaj dan je fleka od kafe,

opekotina trećeg stepena,

i posmrtni govor

Kao motivaciono pismo.

Ovaj dan,

ponedeljak u kome sve menjamo,

naše hop, na prošlogodišnji skok

pravo sebi u usta.

DRAGANA VUKANAC

Vraćam se

 

I

 

Odlazim iz

od buke blještavog ubrzanog grada

vida umorenog od svetala

trepćućih zelenih krstova

kineskih robnih kuća

semfora

žmirkam i hodam dok me

šamara vetar prolaznika, poznanika, trola

šake duboko u džepovima sakrivene

od gurača proizvoda

u naručje.

 

Sluh mi je premazan 

bolnim ehom betona dok ga tuku potpetice

i metala što škripe raspravama,

zveketom onih što prepuni sebe kipe prazninom

ljudi za sve -  ljudi za ništa.

„Ne budi ništa!“

Viču za mnom javni natpisi

i kroz šakama preklopljene uši

javno ulazi u misli i rovari po temeljima

gradeći parazitski svet

što se hrani snagom pa ga sve glasnije čujem:

„Gledaj i na sat i preko ulice!

Slušaj i šta ti se kaže i svoje misli!

I osećaj se i ne dozvoli da te osete!

I odlazi i vrati se!“

 

Ja odlazim...

 

                       

II

 

I dođem na planinu što je zamalo brdo i rastopim se po travi

što mi se obraduje svežinom, vetar blag i topao

me miriše pa razduva čađ presvetlosti,

ne postoji nebo noću pa bele tačke

odvajaju deo za hodanje i beskraj

i svojom krečnom belinom

prekrivaju moju ispucalost,

prate me do vrata.

Napolju ostaje spolja.

 

Kad zatvorim vrata sa unutrašnje strane

i naslonim se na toplinu

tek tada

spadnu sa mene svi zvuci i svetla

razlomi se mrežni oklop od sitnih ljudi što

čvrsto drže se za ruke i noge

pucaju spojevi šaka, padaju pa nestaju

svlači ih toplina sloj po sloj

mada nikad ne znam da sam potpuno od njih slobodna.

 

Iskašljem stid, umor i glad.

I setim se

kako je lako ponovo postojati

zagledan u unutra.

Uplivam pa zaronim duboko 

razbukta se more s druge strane očiju

izliva svoje stenje

zgrudvano vremenom  očvrslo nemarom.

 

Dok milujem slovom mastilo

ispod svesti prolazi buka,

ono spolja što čekalo je napolju

zakuca na vrata

i zajedno

odlazimo.

DRAGANA VUKANAC

NE ZNAM GDE SI

Ne znam gde si.

Sa prstiju sliva se zgusnuta nežnost

što je nekad tekla tvojom kosom

prateći liniju oka i obraza do usana.

Brišem o pantalone dlanove

stideći se njihove vlage

koja odaje kipeće telo.

Unutrašnji deo ruku,

produbljen jakim zagrljajima,

bridi

i traži od mene

tvoj trup.

Ne znam jesu li ti još

rebra stegnuta ljubomorom

na invalide što im se ne troši obuća,

da li te strah drži budnim

dok drobi u pesak tektonske ploče sna,

U koji izlaz sad najčešće ulazis

kog karaktera biraš dok vetar iz glave

puštaš među šume.

Ne znam drugačije nego da se

sudaram sa životom,

prožimamo se tako što mi dobaci

knedlu

progutam je i ublatnjavim sliku

dalekosežnog jutra

što zida svetove u meni.

Gledam kako dlanovi crvene i cure

na rukama koje polovne stoje rašireno.

Ne želim da svu nežnost

rastoči i upije

nepovrat

zato što ne znam gde si.

JASNA RAKIĆEVIĆ

BEZIZLAZ

U očima jedna tajna

U pogledu otkrivena strast

Ruke slikaju prošlost.

Beži u san u kome će

Po ko zna koji put

Uroniti u sebe od juče.

Odriče se ustajalosti

Odguruje potčinjenost

Ubija žrtvu.

Dok se igra ranama,

Dopušta milovanje Pobune,

Koja raste

Neizdrživo,

U savršenoj napetosti,

Duboko u njoj.

Spaja se sa svojom

Ekshumiranom svešću.

Mesečina je obliva kao mleko.

MAJA VUJINOVIĆ

laku noć

pet glava u sobi na jastuku

četiri glave spavaju

četiri glave ne sanjaju ništa

peta glava to pouzdano zna

jer su joj četiri glave

prethodnog dana rekle

kako će leći da spavaju

željne isključivo melatonina

i uspravnosti u hodu

tokom sledećeg dana

peta glava ne spava

jer ima jedan san

kako će uspeti da ga ostvari sutra

tako neispavana

ŽELJANA VUKANAC

Затворене

 

Ми мислимо свака на својој страни

свака у себи

мислимо једна о другој

свака својом ћошкастом мисли

(мислимо).

 

Од једне до друге не долази звук

промуклост одмакнутост

суманутост помореност

све са акцентом на ја

прво ја па ти у обе мисли.

И не дамо се

у својим мисаоним ћошковима.

 

Кад би знале да појма немамо  о блискости

и како се она гради

не би бирале тренутке

и звале кад би нам било боље

већ би похитале  једна другој у речи

прозукле на рубу јутра;

не би капале саме по папиру у ћошку

тресле своје сиренске репове кроз очи

мутаве.

 

 

Грађење аквадукта

 

Из страха да ме не преплави

и тебе удави бујица нежности

зауздавала сам све од себе

док се нису спустиле бране

већ сувише стварне међу нама.

 

Тако макар једном месечно

окрећем се на улици за плавом главом

помислим да би то могао бити ти

и мислим тако док потиљак не постане уво или нос

онда ме полије зној и руменило избије испод очију

и тако макар једном недељно

кад год сам близу твоје станице

гледам у аутобусе

иако чекам тролу

надајући се да ћеш искочити

насмејан витак и висок испред мене

са улазницом и позивом на пливање

а свакодневно пресецам стомак

мислима о теби

како дишеш

ходаш дугим ногама и мислиш

како љубиш малим ружичастим уснама и не мислиш

и гледам у телефон

мислећи да ћу те тако дозвати.

 

А ти у ко зна каквом снегу

градиш непоновљиву урбану инфраструктуру

ко зна где у овом делу свемира

ко зна кад и да ли помислиш

да ја и даље пливам

са моје стране бране.