Na raskrsnici
Igra brisača me okupira
Dok čekam da prođe
Talas crvenila na mom licu
Ne gledam kako odlaziš niz ulicu
U cipelama koje su došle posle mene
Tišina srca
I sve što čuješ su zrikavci
Zatvoreni kapci
Smisao se ne nalazi na tlu
Kapljice znoja
U uglu usne dodiruješ
Nepoznat ukus budućnosti
Udišeš
Udišeš
Udišeš i zadržavaš dah
Jedan gutljaj straha i korakom napred
Zaustavljaš vreme
Ali sat na ruci ne staje
Težina srca
Ti si krug zatvorio
Ali krajevi se mimoilaze
Za naslednike
Slaži mi vreme
Neće ti reči reći da sam lud
vreme će
Misao cepka usnu kao papirić
Na njemu su reči koje želiš;
Ono u šta sumnjam
Slaži mi sate ne mogu da prebrojim
previse intimno, previse deja vu. talenat je vidljiv, ali da bi se pesnikom postalo neophodno je iskoraciti van hermetizma. nikoga ne zanimaju oblesci svetla na suzi koja pada u prolece kao sitna rosa po laticama cveca. 21. vek je vreme direktnih poruka, otvorenosti jasnog i glasnog izraza. biti pesnik znaci biti aktivan i sugestivan um, ne urbani vrabac koji cvrkuce na cipele i uzdahe. to nema nikakvu vaznost u knjizevnom smislu. razmisli, citaj sto vise poezije. to je neophodno da bi je pisala. poezija je civilizacijska tekovina i ima svoju istoriju, predlazem ti da obradis dvadeseti vek. lako ces se posle vratiti devetnaestom, ako to bude bilo potrebno. rad je bitan, pisi sto vise.
ReplyDelete