DRAGANA VUKANAC

NE ZNAM GDE SI

Ne znam gde si.

Sa prstiju sliva se zgusnuta nežnost

što je nekad tekla tvojom kosom

prateći liniju oka i obraza do usana.

Brišem o pantalone dlanove

stideći se njihove vlage

koja odaje kipeće telo.

Unutrašnji deo ruku,

produbljen jakim zagrljajima,

bridi

i traži od mene

tvoj trup.

Ne znam jesu li ti još

rebra stegnuta ljubomorom

na invalide što im se ne troši obuća,

da li te strah drži budnim

dok drobi u pesak tektonske ploče sna,

U koji izlaz sad najčešće ulazis

kog karaktera biraš dok vetar iz glave

puštaš među šume.

Ne znam drugačije nego da se

sudaram sa životom,

prožimamo se tako što mi dobaci

knedlu

progutam je i ublatnjavim sliku

dalekosežnog jutra

što zida svetove u meni.

Gledam kako dlanovi crvene i cure

na rukama koje polovne stoje rašireno.

Ne želim da svu nežnost

rastoči i upije

nepovrat

zato što ne znam gde si.

JASNA RAKIĆEVIĆ

BEZIZLAZ

U očima jedna tajna

U pogledu otkrivena strast

Ruke slikaju prošlost.

Beži u san u kome će

Po ko zna koji put

Uroniti u sebe od juče.

Odriče se ustajalosti

Odguruje potčinjenost

Ubija žrtvu.

Dok se igra ranama,

Dopušta milovanje Pobune,

Koja raste

Neizdrživo,

U savršenoj napetosti,

Duboko u njoj.

Spaja se sa svojom

Ekshumiranom svešću.

Mesečina je obliva kao mleko.

MAJA VUJINOVIĆ

laku noć

pet glava u sobi na jastuku

četiri glave spavaju

četiri glave ne sanjaju ništa

peta glava to pouzdano zna

jer su joj četiri glave

prethodnog dana rekle

kako će leći da spavaju

željne isključivo melatonina

i uspravnosti u hodu

tokom sledećeg dana

peta glava ne spava

jer ima jedan san

kako će uspeti da ga ostvari sutra

tako neispavana

ŽELJANA VUKANAC

Затворене

 

Ми мислимо свака на својој страни

свака у себи

мислимо једна о другој

свака својом ћошкастом мисли

(мислимо).

 

Од једне до друге не долази звук

промуклост одмакнутост

суманутост помореност

све са акцентом на ја

прво ја па ти у обе мисли.

И не дамо се

у својим мисаоним ћошковима.

 

Кад би знале да појма немамо  о блискости

и како се она гради

не би бирале тренутке

и звале кад би нам било боље

већ би похитале  једна другој у речи

прозукле на рубу јутра;

не би капале саме по папиру у ћошку

тресле своје сиренске репове кроз очи

мутаве.

 

 

Грађење аквадукта

 

Из страха да ме не преплави

и тебе удави бујица нежности

зауздавала сам све од себе

док се нису спустиле бране

већ сувише стварне међу нама.

 

Тако макар једном месечно

окрећем се на улици за плавом главом

помислим да би то могао бити ти

и мислим тако док потиљак не постане уво или нос

онда ме полије зној и руменило избије испод очију

и тако макар једном недељно

кад год сам близу твоје станице

гледам у аутобусе

иако чекам тролу

надајући се да ћеш искочити

насмејан витак и висок испред мене

са улазницом и позивом на пливање

а свакодневно пресецам стомак

мислима о теби

како дишеш

ходаш дугим ногама и мислиш

како љубиш малим ружичастим уснама и не мислиш

и гледам у телефон

мислећи да ћу те тако дозвати.

 

А ти у ко зна каквом снегу

градиш непоновљиву урбану инфраструктуру

ко зна где у овом делу свемира

ко зна кад и да ли помислиш

да ја и даље пливам

са моје стране бране.