MILENA GRUJIĆ

ZABORAV

Sklupčaj svoje plavetnilo na moj dlan

Poljubi obrise kapi u šakama

I sanjaj kako se stapa krug

Neću sakriti mekano teme

Čiji se vrhovi njišu i prete

Da slede srču onog što pamtim

Šećer mi je na dlanu

Topi se u karamelu i gori

Crni se garež koju mi ostavljaš u amanet.

U KRUG

Kad ponavljam, sve se raščlani i nije mi više strano

Izdrobim svaki korak

Iscedim svaku reč

Dok ne zaustavim ćutanje

Kad ponavljam, ogladnim

Previše nije dovoljno

I srčem slanu vodu po kojoj ploviš

I čitam poruke iz prazne boce

Kad ponavljam, uzburkam more

Popravim nabore na talasima i skočim

Zamahnem jednom rukom

Tako da plivam u krug

Kad ponavljam, počnem da se snalazim

Utvrdim prostore bez mesta

Nađem vreme pod zvukom

I ćutim čvršće od dubine

Ne znam koliko trajem

Niti gde je taj centar

Oko kojeg se tako besomučno vrtim.

STEVAN TATALOVIĆ

Berlin

 

Pokušavam da se setim svih stanica voza

I pokušavam da govorim na stranom jeziku

Sve stvari koje treba da sačuvam od drugih

Uz dim

Ogledala

I specijalne efekte

Kao u pesmi

U stanu filmskih producenata

U kom smo odseli

 

Gde sam jeo nutelu svakog dana

I bacao đubre sa terase u kontejnere za reciklažu

Kada se nisam osećao kao stranac

Već osoba puna ljubavi

Koja plače svako veče u toaletu

Svaki put kada čuje klavir

Koji svira komšinica istočnog porekla

Koja vozi bicikl sa korpom za dete

Onih školskih dana, kada ne prestaje kiša

Koja u Berlinu baš ume da pada

I seća na Skandinaviju u kojoj nikad nisam bio

Ali zamišljam je

Jer čitam Ibzena na srpskom

U starim izdanjima

I potajno se nadam da ću usvojiti deo toga

Pod jastukom

SANJA RAJIĆ

Lutka

Ostavljena na polici zaborava

Pokušavam da pogled održim

Iznad

Svih tih udesa na mom telu

Poznatog počinioca

Zvezde mi hlade užarenu unutrašnjost

Odsjaj se kroz pukotine paučine

Po plafonu rasipa

Saltom u nepoznato

Ukloniću strah

I sebe iz igre

Laguna

Predugo čekanje mene

Završava se

Zarobljena u međuprostoru

Ostajem bez tebe

Želju da igde stignem na vreme

Briše osećaj kraja

Zaboravljaš data obećanja iz dečakovih dana

O svojoj devojci-snu

Promena

Samo u mom koraku raste

Dok mi ruka nevoljno

Kida usputne listiće

I dalje ću osećati šare korala

Na telu

Pritiskana tvojim postojanjem

Neobećanim meni

Samopraznina

Neispunjenost

Zveči iz tebe

Dok  pratiš

Kretanje usana

Svoje želje gasiš

Paljenjem cigare;

Zar da se napraviš

na neželjeno biće

Pokušavaš da me odgurneš

Kažnjavajući sebe

Nesigurnošću

skamenjenom u grudima

Nebiranjem reči

Bliskost ćeš ispustiti iz ruke

I tako se odreći

Skupljanja parčića

Ponovno vraćanje

Ubija volju

Koju zalivaš vodom

Da bi se pre udavila

U tvom sazvežđu

Nepoznato je mesto

U kome se toplina

Prepliće sa radošću

San 

Naspram mene

Stojiš

U nepoznatom prostoru

Gledam pokrete u mraku

Udišem reči

Seku nepce ali nema krvi

Upitno gledaš

Tvoje najjače oružje ne povređuje

Ne osećam nikakav strah

Dok  ruke

Otrovane arsenom ispiram

Ali otrov se sa vodom ne meša

ANĐELA PENDIĆ

 

                                                                         Узалуд

                                                                   Узвик очекивања

на левој страни врата

отелотворен

у звуку сечива.

Капље неизвесност

низ завршетак пресуде.

Осуђеник одлаже печат.

Усне очекивања

на левој страни врата

постоје

само у мекоћи замишљања.

А стварност отворених очију

говори супротно.

Читав тренутак се шири

у подругљив осмех.

HRISTINA PETROVIĆ

ODJEK PRAZNIČNOGA

 

Ima tih dana

Kada ti se ne ide van

Ti bi pre ostao u krevetu

Kuvano vino pio

Ne, jer voliš da piješ sam

I možda tugu utopiš

Zato, jer ima odjek

Prazničnoga

Vino kuvano

I miris cimeta

U pozadini

Muzika neka

Fina romantična

Ne i patetična

I želja da se

Bude zaljubljen

Ali ti ipak nisi zaljubljen

Zapravo jesi

Ali to zaljubljenstvo

Nema ljudsko ime

Ono je život

I boje

I mirisi

I baš to vino kuvano

Koje odjek prazničnoga ima

Više nego oni

Ljudi koji ulicama prolaze

Obasipaju uvek istim

Pitaju gde ćeš

Godinu dočekati

Ti neki ljudi

Koji ne znaju šta čekaju

Ali slave

Ta neka euforija

Tebi shvatljiva

Ali neprihvatljiva
 

Da l' zaista veruješ

Da ćeš biti bolji

Da ću biti bolja

Da će nam svima, zaboga, biti bolje

Ako me zaustaviš

I isto pitaš

Ja svaki put odgovorim

Da ću u krevetu biti

Kuvano vino piti

Jer ima odjek prazničnoga

A ti se smeješ

To ne pokazuješ

Ali u sebi se smeješ

Jer želiš da veruješ

Da će nam biti bolje

Ako razbijemo koju čašu

Na sto se popnemo

Svirače zakitimo

Novcima koje nemamo

Zapravo, baš ti se žališ

Kako nemamo

Ali za svirače se mora imati

To pravilo nalaže

Misliš se

Dok se meni smeješ

Što ne vidim

Ono u šta zapravo

Ni sam nisi siguran

Ali sebe ubeđuješ

Da ću i ja biti bolja

Ako sa vama čaše lomim

One koje nemam

I koje ne želim da imam

Na tim mestima

Sa tim ljudima

Koji se odgovoru smeju

Oni to ne pokazuju

Ali se smeju

I meni je smešno

Evo naglas ću to reći

Kad jeste smešno

Kako živeti ne znaju.

ALEKSA MIHAJLOVIĆ

Očuvanje
Izgleda da si ti jedini lud,
Jedini lud što čuvas sebe,
Jer sebe čuvaš ni za koga.
Lud,
Što sebe ne daš bilo kome,
Što puštaš mišiće da se grče.
Lud si
jer veruješ da bi neko hteo da te pogleda, i kad bi mogao!

Izgleda da si ti jedini lud,
Lud,
što misliš da znaš kako je živeti sad,
Iz starog rama sivilo gledaš.
Ti si sada čovek stida,
Ne čovek vrlina o kojima se ni ne govori,
Koje se bez reči prepoznaju.
Poput crvenog bedža
Na tvom novom crnom odelu.

Izgleda da si ti jedini lud,
Lud jer si satima odsutan,
satima pored prozora
stidiš se pri pomisli da to rade.
Lud,
Jer njima je to sreća.
Oni se smeju na sav glas,
HA HA HA!
A ti plačes umesto njih,
Jecaš u kupatilu u mraku,
Slušajući odjek,
Gledajuci svoj odraz u pločicama!
Plačes jer su možda bili divni,
Jer sada samo divni nisu.

Izgleda da si ti jedini lud!
Lud,
Jer ih voliš.

Lud si
Jer jednom davno
samo jednom,
Kao oni uvek,
nisi voleo sebe.

Smiri se i odmori,
Odustani!
Budi prvi,
Odustaće i oni možda.

Ti imaš beleg na desnoj ruci.
Oni imaju na obe.
Možda jesi davno bila tamo,
Ali njihov eho odzvanja u tebi.

Možda ćeš  zagrliti sebe
Ležati na podu, plakati i slušati odjeke.
Možda ćeš sebe voleti tad,
Možda nekog drugog,
Možda čak i svoje telo,
Možda ćeš poludeti.
Možda, ako budeš bila tu.

STEFAN ŠOŠIĆ

Na planeti pustinja

 

Na planeti sam pustinja.

Nemam cilj, a

nemam odmora.

Imam samo mogućnost da stojim i da šetam.

Pokušavao sam da šetam svuda po malo,

i da šetam puno u jednom smeru.

Nikad ništa nisam našao.

 

Ponekad zamislim da vidim fatamorganu.

Krenem ka njoj samo da ne bih stajao,

pa me napusti mašta,

ili me umori laž,

tad nastavim da tonem u pesku čekajući.

 

Kad ne dočekam,

počnem da brojim zrnca peska.

Koncentrišem se da se ne zabrojim,

posle nekog vremena se uvek zabrojim,

bacim ih ispred sebe i krenem ispočetka

da ne bih ponovo čekao.

 

 

 

 

 

 

Živi!

 

Pronašao sam destruktivnu filozofiju!

Toliko truda se isplatilo.

Pronašao sam filozofiju koja kaže

Filozofija je sranje

Odrastao sam da bi mi rekla

Postani dete!

Ćutao sam da bi mi rekla

Pričaj, pričaj

gluposti!

Razmišljao sam da bi mi rekla

Osećaj!

Tragao sam da bi mi rekla

Pomiri se!

Ne primećuj!

Paskalovo zaglupi se

Da bi verovao

Je i zaglupi se

Da bi živeo

Jer život je verovanje

 

 

Jadnici

 

Često telo mi preuzima

Udovoljava ljudima

Smejući se predvidljivim šalama

Hvata me grč oko usana

 

Sa ljudima ode i on

Ja se nerviram

Pretim

Ubiću ga

 

Umesto ljudi slušam male jadnike

Koji ne čuju jedni druge

Neslušanjem kupuju udobnost

Da li im je udobno

Dok slusaju zastupnike

Jadnike?

Da li ti je udobno?

MILENA GRUJIĆ

Kuća ogledala

Imaš ravne zube

I kosa ti je uvek

čista i koža

ti je glatka

Mama i tata su ti kupili kola

Neka

Ne znam koja

I kupila si torbu

Neku, ne znam koju

pa si mnogo srećna zbog toga

I sve je tako paperjasto, meko

geometrijski jasno       

Ogledam se u tvojim noktima

Šarene kapljice

odlivci stvarnosti koje nosiš na prstima

ni ne znajući da sam ja tu

da smo mi tu

koji ne znamo

ni koja kola

ni koja torba

ni gde se prave sve te tvoje

izglancane, okrugle

zavrzlame

I da se ogledamo u svim tim tvojim

Glatkim površinama

Tako da dođemo krivi i

 Naopačke

 

Nama nam se rugaš

Kao kuća ogledala.

 

 

Ako znamo da nema smisla, zašto pricamo o tome?

 

Ako znamo da su naše usne

izlivene iz jednog kalupa

Zašto ih odvajamo?

Povrediti druge, jer misle da povredjujemo sebe

Ili povrediti sebe, da bi drugi bili pošteđeni

Da se slučajno ne uruše

Stavovi sazdani  kolotečinom

Da bi mirno spavali u svojim

Mekim posteljama, belim jastucima,

I svom tom uludo bačenom perju.

Bolje da je naše!

pa da poletimo i posmatramo mrave

kako mile svoje dosadne živote.

Ne, nema smisla.

Ako znamo da nema smisla

Zašto pričamo o tome?