ANĐELA PENDIĆ

 

                                                                         Узалуд

                                                                   Узвик очекивања

на левој страни врата

отелотворен

у звуку сечива.

Капље неизвесност

низ завршетак пресуде.

Осуђеник одлаже печат.

Усне очекивања

на левој страни врата

постоје

само у мекоћи замишљања.

А стварност отворених очију

говори супротно.

Читав тренутак се шири

у подругљив осмех.

HRISTINA PETROVIĆ

ODJEK PRAZNIČNOGA

 

Ima tih dana

Kada ti se ne ide van

Ti bi pre ostao u krevetu

Kuvano vino pio

Ne, jer voliš da piješ sam

I možda tugu utopiš

Zato, jer ima odjek

Prazničnoga

Vino kuvano

I miris cimeta

U pozadini

Muzika neka

Fina romantična

Ne i patetična

I želja da se

Bude zaljubljen

Ali ti ipak nisi zaljubljen

Zapravo jesi

Ali to zaljubljenstvo

Nema ljudsko ime

Ono je život

I boje

I mirisi

I baš to vino kuvano

Koje odjek prazničnoga ima

Više nego oni

Ljudi koji ulicama prolaze

Obasipaju uvek istim

Pitaju gde ćeš

Godinu dočekati

Ti neki ljudi

Koji ne znaju šta čekaju

Ali slave

Ta neka euforija

Tebi shvatljiva

Ali neprihvatljiva
 

Da l' zaista veruješ

Da ćeš biti bolji

Da ću biti bolja

Da će nam svima, zaboga, biti bolje

Ako me zaustaviš

I isto pitaš

Ja svaki put odgovorim

Da ću u krevetu biti

Kuvano vino piti

Jer ima odjek prazničnoga

A ti se smeješ

To ne pokazuješ

Ali u sebi se smeješ

Jer želiš da veruješ

Da će nam biti bolje

Ako razbijemo koju čašu

Na sto se popnemo

Svirače zakitimo

Novcima koje nemamo

Zapravo, baš ti se žališ

Kako nemamo

Ali za svirače se mora imati

To pravilo nalaže

Misliš se

Dok se meni smeješ

Što ne vidim

Ono u šta zapravo

Ni sam nisi siguran

Ali sebe ubeđuješ

Da ću i ja biti bolja

Ako sa vama čaše lomim

One koje nemam

I koje ne želim da imam

Na tim mestima

Sa tim ljudima

Koji se odgovoru smeju

Oni to ne pokazuju

Ali se smeju

I meni je smešno

Evo naglas ću to reći

Kad jeste smešno

Kako živeti ne znaju.

ALEKSA MIHAJLOVIĆ

Očuvanje
Izgleda da si ti jedini lud,
Jedini lud što čuvas sebe,
Jer sebe čuvaš ni za koga.
Lud,
Što sebe ne daš bilo kome,
Što puštaš mišiće da se grče.
Lud si
jer veruješ da bi neko hteo da te pogleda, i kad bi mogao!

Izgleda da si ti jedini lud,
Lud,
što misliš da znaš kako je živeti sad,
Iz starog rama sivilo gledaš.
Ti si sada čovek stida,
Ne čovek vrlina o kojima se ni ne govori,
Koje se bez reči prepoznaju.
Poput crvenog bedža
Na tvom novom crnom odelu.

Izgleda da si ti jedini lud,
Lud jer si satima odsutan,
satima pored prozora
stidiš se pri pomisli da to rade.
Lud,
Jer njima je to sreća.
Oni se smeju na sav glas,
HA HA HA!
A ti plačes umesto njih,
Jecaš u kupatilu u mraku,
Slušajući odjek,
Gledajuci svoj odraz u pločicama!
Plačes jer su možda bili divni,
Jer sada samo divni nisu.

Izgleda da si ti jedini lud!
Lud,
Jer ih voliš.

Lud si
Jer jednom davno
samo jednom,
Kao oni uvek,
nisi voleo sebe.

Smiri se i odmori,
Odustani!
Budi prvi,
Odustaće i oni možda.

Ti imaš beleg na desnoj ruci.
Oni imaju na obe.
Možda jesi davno bila tamo,
Ali njihov eho odzvanja u tebi.

Možda ćeš  zagrliti sebe
Ležati na podu, plakati i slušati odjeke.
Možda ćeš sebe voleti tad,
Možda nekog drugog,
Možda čak i svoje telo,
Možda ćeš poludeti.
Možda, ako budeš bila tu.

STEFAN ŠOŠIĆ

Na planeti pustinja

 

Na planeti sam pustinja.

Nemam cilj, a

nemam odmora.

Imam samo mogućnost da stojim i da šetam.

Pokušavao sam da šetam svuda po malo,

i da šetam puno u jednom smeru.

Nikad ništa nisam našao.

 

Ponekad zamislim da vidim fatamorganu.

Krenem ka njoj samo da ne bih stajao,

pa me napusti mašta,

ili me umori laž,

tad nastavim da tonem u pesku čekajući.

 

Kad ne dočekam,

počnem da brojim zrnca peska.

Koncentrišem se da se ne zabrojim,

posle nekog vremena se uvek zabrojim,

bacim ih ispred sebe i krenem ispočetka

da ne bih ponovo čekao.

 

 

 

 

 

 

Živi!

 

Pronašao sam destruktivnu filozofiju!

Toliko truda se isplatilo.

Pronašao sam filozofiju koja kaže

Filozofija je sranje

Odrastao sam da bi mi rekla

Postani dete!

Ćutao sam da bi mi rekla

Pričaj, pričaj

gluposti!

Razmišljao sam da bi mi rekla

Osećaj!

Tragao sam da bi mi rekla

Pomiri se!

Ne primećuj!

Paskalovo zaglupi se

Da bi verovao

Je i zaglupi se

Da bi živeo

Jer život je verovanje

 

 

Jadnici

 

Često telo mi preuzima

Udovoljava ljudima

Smejući se predvidljivim šalama

Hvata me grč oko usana

 

Sa ljudima ode i on

Ja se nerviram

Pretim

Ubiću ga

 

Umesto ljudi slušam male jadnike

Koji ne čuju jedni druge

Neslušanjem kupuju udobnost

Da li im je udobno

Dok slusaju zastupnike

Jadnike?

Da li ti je udobno?

MILENA GRUJIĆ

Kuća ogledala

Imaš ravne zube

I kosa ti je uvek

čista i koža

ti je glatka

Mama i tata su ti kupili kola

Neka

Ne znam koja

I kupila si torbu

Neku, ne znam koju

pa si mnogo srećna zbog toga

I sve je tako paperjasto, meko

geometrijski jasno       

Ogledam se u tvojim noktima

Šarene kapljice

odlivci stvarnosti koje nosiš na prstima

ni ne znajući da sam ja tu

da smo mi tu

koji ne znamo

ni koja kola

ni koja torba

ni gde se prave sve te tvoje

izglancane, okrugle

zavrzlame

I da se ogledamo u svim tim tvojim

Glatkim površinama

Tako da dođemo krivi i

 Naopačke

 

Nama nam se rugaš

Kao kuća ogledala.

 

 

Ako znamo da nema smisla, zašto pricamo o tome?

 

Ako znamo da su naše usne

izlivene iz jednog kalupa

Zašto ih odvajamo?

Povrediti druge, jer misle da povredjujemo sebe

Ili povrediti sebe, da bi drugi bili pošteđeni

Da se slučajno ne uruše

Stavovi sazdani  kolotečinom

Da bi mirno spavali u svojim

Mekim posteljama, belim jastucima,

I svom tom uludo bačenom perju.

Bolje da je naše!

pa da poletimo i posmatramo mrave

kako mile svoje dosadne živote.

Ne, nema smisla.

Ako znamo da nema smisla

Zašto pričamo o tome?

SRĐAN ŠPANOVIĆ

Obmana umetnosti

 

Svi misle da umetnost je
Kada se pitaš

Da li možeš da budeš tako tužan,

Toliko dugo da ćutiš

Da zatvorivši krug
Osetiš sreću

 

Ili kad upališ cigaru i pluća punih dima se
Trudiš da pepeo ne padne

Jer sve što želiš je

Da zapališ taj pepeo i gledaš kako iznova gori

Bez snage da ponovo pratiš

Liniju žara kako tone obodom druge cigare

Praveći još pepela

 

Može se učiniti da umetnost je
Kada si ljut

Što nikako ne možes da shvatiš
Može li se pametan zagrliti

Hoće li shvatiti

Ili će se pitati

Kako se nečije kosti mogu obradovati

Kada dodirnu tuđe

 

Potom sedneš u kadu
Zaliješ se vrelinom

Zažmuriš probudivši čula

Osetiš miris vode koji ne postoji

Osetiš ukus žene koju nisi imao

Osetiš dodir prošlosti koji te proganja

Razmisljaš da li je se sećaš

Ili se ona seća tebe?

Čini se da sve što uradiš, ona je već videla
Čak i kada probaš neočekivano
Samo je nasmeješ

 

Šetajuči krugom
Uvek sa istom nelagodom

Ponavlja se taj

Strah srušenog pepela

Dok ne postane svejedno



Shvatiš tad razliku misli,

Da više uživaš
 I više se mučiš,

Naučiš da posmatraš ljude

Koji svojim osmehom,

Pretvaraju tvoju moć,

U potpunu nemoć

Koja stvara reči

Što liče na umetnost

 

TAMARA FILIPOVIĆ

veze

šuma u sobi

možeš da mu pričaš šta želiš

dok reciklira

stare konfabulacije

sve tvoje pesme plutaju u

međuprostoru

obično pišem sredom

kažeš ali

vode su nadošle

vazduh golica

šuštavo šiblje šikare

savijenodo vlažne zemlje

raspiruješ mi neizvesnost

tako te dugo čekam

tako mi dugo treba da povežem

naše elemente;

u mojoj glavi je jasna slika

soba u šumi

i ti u njoj.

untitled 2

popila sam hladnu kafu

i pojela sendvič

za doručak

sanjala sam

da me šutiraju

u stomak

probudila sam se tužna;

došla mi je žuta maca na vrata

dala sam joj sardinu i

mleko u činijici

koju sam slučajno oborila

u zaokretu

maca je otišla

čitala sam vesti i plakala

sanjala sam

da jedemo tortu

probudila sam se srećna

popila čaj i završila priču

konačno očistila martinke

i oprala kulu sudova

srela sam te na ulici

nisi me video

a ja se nisam trudila

ne sećam se šta sam sanjala

a nisam sigurna

ni da sam se probudila

stalno sam pospana