DRAGANA VUKANAC

NE ZNAM GDE SI

Ne znam gde si.

Sa prstiju sliva se zgusnuta nežnost

što je nekad tekla tvojom kosom

prateći liniju oka i obraza do usana.

Brišem o pantalone dlanove

stideći se njihove vlage

koja odaje kipeće telo.

Unutrašnji deo ruku,

produbljen jakim zagrljajima,

bridi

i traži od mene

tvoj trup.

Ne znam jesu li ti još

rebra stegnuta ljubomorom

na invalide što im se ne troši obuća,

da li te strah drži budnim

dok drobi u pesak tektonske ploče sna,

U koji izlaz sad najčešće ulazis

kog karaktera biraš dok vetar iz glave

puštaš među šume.

Ne znam drugačije nego da se

sudaram sa životom,

prožimamo se tako što mi dobaci

knedlu

progutam je i ublatnjavim sliku

dalekosežnog jutra

što zida svetove u meni.

Gledam kako dlanovi crvene i cure

na rukama koje polovne stoje rašireno.

Ne želim da svu nežnost

rastoči i upije

nepovrat

zato što ne znam gde si.

JASNA RAKIĆEVIĆ

BEZIZLAZ

U očima jedna tajna

U pogledu otkrivena strast

Ruke slikaju prošlost.

Beži u san u kome će

Po ko zna koji put

Uroniti u sebe od juče.

Odriče se ustajalosti

Odguruje potčinjenost

Ubija žrtvu.

Dok se igra ranama,

Dopušta milovanje Pobune,

Koja raste

Neizdrživo,

U savršenoj napetosti,

Duboko u njoj.

Spaja se sa svojom

Ekshumiranom svešću.

Mesečina je obliva kao mleko.

MAJA VUJINOVIĆ

laku noć

pet glava u sobi na jastuku

četiri glave spavaju

četiri glave ne sanjaju ništa

peta glava to pouzdano zna

jer su joj četiri glave

prethodnog dana rekle

kako će leći da spavaju

željne isključivo melatonina

i uspravnosti u hodu

tokom sledećeg dana

peta glava ne spava

jer ima jedan san

kako će uspeti da ga ostvari sutra

tako neispavana

ŽELJANA VUKANAC

Затворене

 

Ми мислимо свака на својој страни

свака у себи

мислимо једна о другој

свака својом ћошкастом мисли

(мислимо).

 

Од једне до друге не долази звук

промуклост одмакнутост

суманутост помореност

све са акцентом на ја

прво ја па ти у обе мисли.

И не дамо се

у својим мисаоним ћошковима.

 

Кад би знале да појма немамо  о блискости

и како се она гради

не би бирале тренутке

и звале кад би нам било боље

већ би похитале  једна другој у речи

прозукле на рубу јутра;

не би капале саме по папиру у ћошку

тресле своје сиренске репове кроз очи

мутаве.

 

 

Грађење аквадукта

 

Из страха да ме не преплави

и тебе удави бујица нежности

зауздавала сам све од себе

док се нису спустиле бране

већ сувише стварне међу нама.

 

Тако макар једном месечно

окрећем се на улици за плавом главом

помислим да би то могао бити ти

и мислим тако док потиљак не постане уво или нос

онда ме полије зној и руменило избије испод очију

и тако макар једном недељно

кад год сам близу твоје станице

гледам у аутобусе

иако чекам тролу

надајући се да ћеш искочити

насмејан витак и висок испред мене

са улазницом и позивом на пливање

а свакодневно пресецам стомак

мислима о теби

како дишеш

ходаш дугим ногама и мислиш

како љубиш малим ружичастим уснама и не мислиш

и гледам у телефон

мислећи да ћу те тако дозвати.

 

А ти у ко зна каквом снегу

градиш непоновљиву урбану инфраструктуру

ко зна где у овом делу свемира

ко зна кад и да ли помислиш

да ја и даље пливам

са моје стране бране.

MILENA GRUJIĆ

ZABORAV

Sklupčaj svoje plavetnilo na moj dlan

Poljubi obrise kapi u šakama

I sanjaj kako se stapa krug

Neću sakriti mekano teme

Čiji se vrhovi njišu i prete

Da slede srču onog što pamtim

Šećer mi je na dlanu

Topi se u karamelu i gori

Crni se garež koju mi ostavljaš u amanet.

U KRUG

Kad ponavljam, sve se raščlani i nije mi više strano

Izdrobim svaki korak

Iscedim svaku reč

Dok ne zaustavim ćutanje

Kad ponavljam, ogladnim

Previše nije dovoljno

I srčem slanu vodu po kojoj ploviš

I čitam poruke iz prazne boce

Kad ponavljam, uzburkam more

Popravim nabore na talasima i skočim

Zamahnem jednom rukom

Tako da plivam u krug

Kad ponavljam, počnem da se snalazim

Utvrdim prostore bez mesta

Nađem vreme pod zvukom

I ćutim čvršće od dubine

Ne znam koliko trajem

Niti gde je taj centar

Oko kojeg se tako besomučno vrtim.

STEVAN TATALOVIĆ

Berlin

 

Pokušavam da se setim svih stanica voza

I pokušavam da govorim na stranom jeziku

Sve stvari koje treba da sačuvam od drugih

Uz dim

Ogledala

I specijalne efekte

Kao u pesmi

U stanu filmskih producenata

U kom smo odseli

 

Gde sam jeo nutelu svakog dana

I bacao đubre sa terase u kontejnere za reciklažu

Kada se nisam osećao kao stranac

Već osoba puna ljubavi

Koja plače svako veče u toaletu

Svaki put kada čuje klavir

Koji svira komšinica istočnog porekla

Koja vozi bicikl sa korpom za dete

Onih školskih dana, kada ne prestaje kiša

Koja u Berlinu baš ume da pada

I seća na Skandinaviju u kojoj nikad nisam bio

Ali zamišljam je

Jer čitam Ibzena na srpskom

U starim izdanjima

I potajno se nadam da ću usvojiti deo toga

Pod jastukom

SANJA RAJIĆ

Lutka

Ostavljena na polici zaborava

Pokušavam da pogled održim

Iznad

Svih tih udesa na mom telu

Poznatog počinioca

Zvezde mi hlade užarenu unutrašnjost

Odsjaj se kroz pukotine paučine

Po plafonu rasipa

Saltom u nepoznato

Ukloniću strah

I sebe iz igre

Laguna

Predugo čekanje mene

Završava se

Zarobljena u međuprostoru

Ostajem bez tebe

Želju da igde stignem na vreme

Briše osećaj kraja

Zaboravljaš data obećanja iz dečakovih dana

O svojoj devojci-snu

Promena

Samo u mom koraku raste

Dok mi ruka nevoljno

Kida usputne listiće

I dalje ću osećati šare korala

Na telu

Pritiskana tvojim postojanjem

Neobećanim meni

Samopraznina

Neispunjenost

Zveči iz tebe

Dok  pratiš

Kretanje usana

Svoje želje gasiš

Paljenjem cigare;

Zar da se napraviš

na neželjeno biće

Pokušavaš da me odgurneš

Kažnjavajući sebe

Nesigurnošću

skamenjenom u grudima

Nebiranjem reči

Bliskost ćeš ispustiti iz ruke

I tako se odreći

Skupljanja parčića

Ponovno vraćanje

Ubija volju

Koju zalivaš vodom

Da bi se pre udavila

U tvom sazvežđu

Nepoznato je mesto

U kome se toplina

Prepliće sa radošću

San 

Naspram mene

Stojiš

U nepoznatom prostoru

Gledam pokrete u mraku

Udišem reči

Seku nepce ali nema krvi

Upitno gledaš

Tvoje najjače oružje ne povređuje

Ne osećam nikakav strah

Dok  ruke

Otrovane arsenom ispiram

Ali otrov se sa vodom ne meša