ŽELJANA VUKANAC

Затворене

 

Ми мислимо свака на својој страни

свака у себи

мислимо једна о другој

свака својом ћошкастом мисли

(мислимо).

 

Од једне до друге не долази звук

промуклост одмакнутост

суманутост помореност

све са акцентом на ја

прво ја па ти у обе мисли.

И не дамо се

у својим мисаоним ћошковима.

 

Кад би знале да појма немамо  о блискости

и како се она гради

не би бирале тренутке

и звале кад би нам било боље

већ би похитале  једна другој у речи

прозукле на рубу јутра;

не би капале саме по папиру у ћошку

тресле своје сиренске репове кроз очи

мутаве.

 

 

Грађење аквадукта

 

Из страха да ме не преплави

и тебе удави бујица нежности

зауздавала сам све од себе

док се нису спустиле бране

већ сувише стварне међу нама.

 

Тако макар једном месечно

окрећем се на улици за плавом главом

помислим да би то могао бити ти

и мислим тако док потиљак не постане уво или нос

онда ме полије зној и руменило избије испод очију

и тако макар једном недељно

кад год сам близу твоје станице

гледам у аутобусе

иако чекам тролу

надајући се да ћеш искочити

насмејан витак и висок испред мене

са улазницом и позивом на пливање

а свакодневно пресецам стомак

мислима о теби

како дишеш

ходаш дугим ногама и мислиш

како љубиш малим ружичастим уснама и не мислиш

и гледам у телефон

мислећи да ћу те тако дозвати.

 

А ти у ко зна каквом снегу

градиш непоновљиву урбану инфраструктуру

ко зна где у овом делу свемира

ко зна кад и да ли помислиш

да ја и даље пливам

са моје стране бране.