MILAN VUČKOVIĆ

Na dan društvenog samoosvešćivanja

 

Pomislim:

Trebalo bi pisati

О nečemu važnom;

О nečemu izvan

Razgranatog spleta

Svoje uvažene ranjivosti;

O društvenoj nepravdi,

Utopiji,

Distopiji,

O uveliko prezrenoj

Mogućnosti revolucije.

 

Pomislim:

Nije li bavljenje

Isključivo svojim

Kratkim spojevima

Neka vrsta nedopustive

I pomalo setne bahatosti.

 

I dok odgovora uporno nema

Još upornije izmišljam toplinu

U rasejanim iglama

Tvog prozuklog kikota

 

Gnječi mi pažnju

Izvijanje tvog tela

 

Pomislim,

Zašto te stvaram takvom,

Da na ovaj važan datum za čovečanstvo,

Stvaraš od mene

lirskog idiota.

 

 

 

Kameni rekvijem

Šumna upornost

izgužvanog mora

nežno drobi

skamenjene gudi,

čineći ih srodnim pesku

po mekoti smrti,

Jer ta blaga

peščana postelja,

ipak je groblje

zaboravljenog kamena,

a njegovom smrću jata školjki

izgubila su dom,

urezavši se u ponore

čeznjivog tkiva,

koje će i samo, ubrzo,

postati pesak.

 

Okrznuće utehe

Možda granje može

što ne mogu ja;

na vetru da zaleprša

lako

I niko nije u ćošku

i niko nije sam,

jer niti vetar išta pita

niti se lišće išta buni,

u krahu sećanja

na budući pad.