FILIP POPOVIĆ

anksiozan sam

želim da budem napumpana guma
da se izbodem
da čujem šištanje pritiska

želim da progutam kesten
da mi stane na sred grla
da porastam i da gađam zemlju

želim da budem plastična flaša
bačena na suncu
da bude polemika
kako da me recikliraju

želim da budem limun
da me cede
da budem kiseočak i sa sećerom

želim da budem beton
da me svi gaze
i leti da pucam

gde su svi ljudi
koji su mogli da me smire
a da
i oni misle na sebe

my squishy

tumba
struja
preko ispod kroz
mene
dok visim na udici
dugački pecaroski najlon
igra se pod prelomom sunca
zadirkuje
nije mi tata pričao
da se ovako hvataju ribe
nije ni pričao
da je tako dobro
kad te uhvate

nema razloga za brigu

četiri zida
samo jedno svetlo bije
dva tela
poluležim
polunag
ona stoji ispred
obučena
nije fer

ovo je rutinska operacija
sve će biti u redu

ovo je rutinska operacija

počela je da otkopčava košulju
vata i jod da se steriliše buduća rana

košulja pada na pod
skapel molim

suknja klizi
skapel zaseca

ona je polugola
srce prvi put vidi svetlo

bretela se baca sa ivice
kleme molim

i druga za njom
kleme su fiksirane

kako se njen vrat lepo sliva
puls se ubrzava

ostale su samo gaćice
nešto nije u redu

približava mi se
anastezija ne deluje

dodirnula me je
ne može da diše

sela je u moje krilo
srce staje


na kraju uvek ostaju
samo poljupci
ili defibrilator


prelazi

režanje roletni
siktanje zavesa
zrikanje prekidača
svi su legli
pas traži gde da spava
obilazi sobe ukućana

tu je najmlađa
sluša muziku preglasno
prava buntovnica
bila na kolenima jednom
zato misli da je odrasla

tu je stariji
po džepovima krije raširane zenice
udaljen za jedan poziv od mnogih
sa svima je na ti
ti mi duguješ pare

tu je starija
plakala je zbog bora
a to niko nije video
bacila je skoro bikini
i ostale stvar koje joj se smeju

tu je najstariji
omiljeni bendovi drugog doba
su neprevaziđeni
mora da vodi računa o ishrani
kajmak guši srce

pas traži gde da spava
odlučio se za svoje uobičajno mesto
trosed u dnevnoj sobi
ali prvi put
ne može da se popne
stari pas

DRAGANA VUKANAC

KRUG
*
Možda je so iskrenula sliku
ili dugi pogledi ravno u oči
ali tvoje je lice mirisom bora
u meni hranilo nedodirnute
delove
disala sam tirkiznu površinu ravnu kao staklo
i tebe kao mir zalaska iza otvorenih vrata
trebamo li jedno drugom
meni nadahnuće
tebi neko da oživiš
sve uglove života
na krugu
možda se naše porodice
mrze oduvek
pa se igramo balkona
možda i umremo na suludi način
da nema trnja
da li bi bilo latica i mirisa
ne znam čega se igramo
nemam pravila ni uputstvo
samo znam da usporavaš
moje spaljene gume
i vraćaš dodir tla pod stopalom.
**
išla sam bosa tvojim
krugom
a kada je hlor sprao so
i dok koža još svlači
planule slojeve
ne prestajem da mislim
dok se zatvaraju vrata
mnogih autobusa
zagledana kroz prozor
ja vidim dva velika ranca
čizme jakog đona
vozove
metro stanice
i makadam
i uzbrdicu
i osvojen vrh
bez zastava
samo osećaj da si u paru trešnjica
na kupastoj torti
i da nije koža ni jezik
već krive linije koje
ljudi nose sa sobom
neke izazivaju pulsiranje
prednjeg dela lobanje
i grčenje
ali oni su slučajno seli
pored mene u autobusu
i viču mi na uho dok ovo pišem
neki nose
ljubičastu svetlost
svuda po koži
i ne znaš kud ideš
jer upijaš zrak
što u tebi pretvori se u zlatan
pa iz celog tela
sabere se u stomaku
i golica.
da li je dodir važan
dok se telo uvija
od prisustva.
***
i ne znam da li je
moć zaboravljanja jača
od moći pamćenja
dok se guraju kao jarčevi na mostu
ne želim da zaboravim
kako je udahnuti
tvoj sav duh
mačku od senke na prvom stablu
kraj vode
u koju čkiljim i ne vidim
i moj majmun od krošnje
i džungla kao prva tajna
ravni pogledi
kroz površine
i osmeh koji okrene u meni piruetu.
kružna površ na kugli
i ti kao kružnica
razlobličili ste
moju ukockanost.
ne znam opet kad
ni tačno gde
ali do tad
sećanje i zaborav neće imati jednaku borbu.

MILAN VUČKOVIĆ

Na dan društvenog samoosvešćivanja

 

Pomislim:

Trebalo bi pisati

О nečemu važnom;

О nečemu izvan

Razgranatog spleta

Svoje uvažene ranjivosti;

O društvenoj nepravdi,

Utopiji,

Distopiji,

O uveliko prezrenoj

Mogućnosti revolucije.

 

Pomislim:

Nije li bavljenje

Isključivo svojim

Kratkim spojevima

Neka vrsta nedopustive

I pomalo setne bahatosti.

 

I dok odgovora uporno nema

Još upornije izmišljam toplinu

U rasejanim iglama

Tvog prozuklog kikota

 

Gnječi mi pažnju

Izvijanje tvog tela

 

Pomislim,

Zašto te stvaram takvom,

Da na ovaj važan datum za čovečanstvo,

Stvaraš od mene

lirskog idiota.

 

 

 

Kameni rekvijem

Šumna upornost

izgužvanog mora

nežno drobi

skamenjene gudi,

čineći ih srodnim pesku

po mekoti smrti,

Jer ta blaga

peščana postelja,

ipak je groblje

zaboravljenog kamena,

a njegovom smrću jata školjki

izgubila su dom,

urezavši se u ponore

čeznjivog tkiva,

koje će i samo, ubrzo,

postati pesak.

 

Okrznuće utehe

Možda granje može

što ne mogu ja;

na vetru da zaleprša

lako

I niko nije u ćošku

i niko nije sam,

jer niti vetar išta pita

niti se lišće išta buni,

u krahu sećanja

na budući pad.

 

 

 

 

IVAN ĆOROVIĆ

САД-И-НИКАД

 

Поред пруге пролећу

Мрље сад-и-никад стабала.

Неухватљиво се растапају

Сад-и-никад поља жита

Као златни, слани брегови

Заобљене пучине мора.

 

Чак и да их све видим

Још стотину хиљада пута,

Свака нова удица очију

Увек ће бити сад-и-никад;

Садашњост је трење између

Ишчезлости и предвиђања,

Кликер на врху игле

Изнад стопљене смесе

Ткива и самосвести.

 

Док воз гута плугове,

Разапињем машту

На крхки дрвени костур

Змаја од хартије и одозго,

Кроз сад-и-никад ветар,

Гледам у сопственог

Сад-и-никад себе;

Тек таквим иступањем -

- Као фигура птице која излеће

Из поквареног часовника,

Саопштавајући време

Не кад мора, већ кад хоће -

- Проналазим ослобођење

Од прождирућих откуцаја

Секунде и одјека њене смрти.

 

2015.

IVANA KEŠANSKI

Pauk

Ni snovi nisu više samo moji,

našao si novu teritoriju za osvajanje.

Moja podsvest, tvoja saučesnica u provali

pretvorila te je u pauka,

da se lakše provučeš kroz pukotine u javi

i zavladaš senkom mojih misli.

Sanjala sam tebe-pauka

kako, sav crn, između grana

pleteš mrežu od mesečine,

a ja postajem naivni moljac

opčinjen nitima tvoje zamke.

Mogla sam lako da pocepam mrežu,

ali kako da je uništim,

kad je sva treperava i nežna.

„Napravio sam je za tebe“, kažeš mi,

dok je sve čvršće obavijaš oko mene

i ubijaš mogućnost za beg.

Strune tvoje mreže me miluju,

dok mi topiš krila

i svet svodiš na vitraž od delića neba i grana.

„Šta će ti sloboda, kad je zatvor tako udoban?“,

čujem neki glas, liči na moj.

Iza pogleda svih tih očiju pauka

vidim izvesnost i u lucidnosti shvatam

da ne želim da se probudim,

ne još uvek,

i da se ne plašim,

 jer imam protivotrov za tvoj ujed.

VUK VUJAČIĆ

Krovovi, mostovi i trgovi

bio sam ovde ranije

ne sećam se imena,

kao u snu špil osoba promešan

studentska soba

iz koje bih da te spasim kao iz požara

iako mi je to omiljeno mesto u gradu

sa pogledom na načičkane krovove

priče od betona od života iz sedamdesetih

ostaci mostova i zatureni trgovi

moja želja da ih pokažem nekome

dva oka nisu dovoljna da upiju sve

trebam još jedan par, pravilnog oblika

i šaku taman toliku da se tuđa oseća velikom kada se drže

ne bih da me grad pogrešno shvati

u trenucima koji oduzimaju dah ja razmišljam o sendviču

i ni ovo neosećaanje[1] nije loše

samo ne imenom i prezimenom

---

[1]neosećaanje – imen. neemocija, suprotno od:osećaanje, emocija

DUŠAN KOVAČEVIĆ

Ovaj dan je…(flert sa kataklizmom)

 

Ovaj dan je gužva u troli,

a mi sami, u njemu i njoj.

Ovaj dan je fleka od kafe,

opekotina trećeg stepena,

i posmrtni govor

Kao motivaciono pismo.

Ovaj dan,

ponedeljak u kome sve menjamo,

naše hop, na prošlogodišnji skok

pravo sebi u usta.