ALEKSA MIHAJLOVIĆ

Očuvanje
Izgleda da si ti jedini lud,
Jedini lud što čuvas sebe,
Jer sebe čuvaš ni za koga.
Lud,
Što sebe ne daš bilo kome,
Što puštaš mišiće da se grče.
Lud si
jer veruješ da bi neko hteo da te pogleda, i kad bi mogao!

Izgleda da si ti jedini lud,
Lud,
što misliš da znaš kako je živeti sad,
Iz starog rama sivilo gledaš.
Ti si sada čovek stida,
Ne čovek vrlina o kojima se ni ne govori,
Koje se bez reči prepoznaju.
Poput crvenog bedža
Na tvom novom crnom odelu.

Izgleda da si ti jedini lud,
Lud jer si satima odsutan,
satima pored prozora
stidiš se pri pomisli da to rade.
Lud,
Jer njima je to sreća.
Oni se smeju na sav glas,
HA HA HA!
A ti plačes umesto njih,
Jecaš u kupatilu u mraku,
Slušajući odjek,
Gledajuci svoj odraz u pločicama!
Plačes jer su možda bili divni,
Jer sada samo divni nisu.

Izgleda da si ti jedini lud!
Lud,
Jer ih voliš.

Lud si
Jer jednom davno
samo jednom,
Kao oni uvek,
nisi voleo sebe.

Smiri se i odmori,
Odustani!
Budi prvi,
Odustaće i oni možda.

Ti imaš beleg na desnoj ruci.
Oni imaju na obe.
Možda jesi davno bila tamo,
Ali njihov eho odzvanja u tebi.

Možda ćeš  zagrliti sebe
Ležati na podu, plakati i slušati odjeke.
Možda ćeš sebe voleti tad,
Možda nekog drugog,
Možda čak i svoje telo,
Možda ćeš poludeti.
Možda, ako budeš bila tu.