SONJA JEREMIĆ

SVAKODNEVNICA

Svakog dana,

hoću da te ostavim.

-        kuda li ćeš otići tad?

i zato se zaustavim.

Svakog dana,

hoću da te ostavim.

-         otići ćeš nekud, znam

zato se nasmešim i nastavim.

Svakog dana,

samo dve samoće smo,

                                                                    koje se hrane

poništavanjem međusobno.

Ž

I idemo u potragu.

Lutaj!

Lutaj!

Lutaj!

Uvijen.

Burama nošen.

O stene razbijan.

Dubok je prisenak osude

u očima koje ne osete

Talase.

Vrtloge.

Plime i oseke.

A na tlu -

iščekivanje.

Kao mornar posle dugog puta,

koji još tetura se,

pa se napije,

u kopno ne veruje

iz navike

bez mora ne može,

surovost, nedostaje mu -

pokret, miris, lik.

More nikada ne miruje, samo tako čini se.

---

Žile žiletom izrezaćeš

ne bi li za to zažalio i život poželeo .

Tu žrtvenu želju u žalu izrežaćeš

dok te žari žeđ u žudnji za žigom

od života važnijeg

dok te ne prožme

žiganje

u žaru težnje koja proždire

žudne, nežne zvezde

u verizi nezajažljive čežnje

zbog koje žurno žmigaju

jer žamor jedino oživljava ih

kao žaoke

raža koje kruže

kao užasi

zagrljaja meduze

zariješ li zube

iščupaj ih žurno,

zarazu spreči,

raspori i

izleči

nakaznu žeđ ambisa kože

koja u žili žuči da užegne

jedino može.

Post ,,Ž’’

Zaveštanje položi
da pobediće se zverski bozi,
da naniže
o zid
razbijati se nećeš više
jer ništa od tebe 
neče da ostane.

Prepustiš li se ceo 
Erebu
i kad ne živiš sa Tantalom u žuči više,
već žuč sam postaneš
i izlivaš se slobodno, izlivaš
pržiš,
bezbrižno.
Mislićeš da prkosiš 
bespuću,
a ustvari životinja
željna,
besciljna,
ostaješ.
I nakazan 
još više
postaješ.