''ANONIMNI PESNICI'' - PESNIČKA RADIONICA (Dom omladine, April - Jun 2014.)

Kažu da je važno da se čovek stalno obnavlja, valjda da ne bi umro iznutra. Svako malo, potrebno je neko slojevito emotivno i/li intelektualno iskustvo koje oplemeni dušu, nešto kao melem koji zaleči prethodne rane, i osnaži je, učini je mrvicu otpornijom na nove udarce. U zemlji u kojoj se konstantno osećate kao žrtva nečije zle volje, a ponajviše kao žrtva geografije, obnavljanje duše potrebno je još više.

Radionica ’Anonimni pesnici’ nastala je kao interakcija ideje Dragana Ambrozića iz Doma omladine, čoveka čiji rad pratim još od detinjstva (časopis ’’Ritam’’) i moje sabotaže te ideje ('što baš ja, sigurno ima neko bolji'). Ali, ne možete da kažete ’ne’ Draganu Ambroziću. Plan je bio da se deset izabranih učesnika i ja nalazimo svake subote na dva sata. I tako je počelo - šest devojaka, četiri momka i ja preko puta njih. Neki od njih nikada pre nisu pokazivali svoje pesme, baš nikome. Neki su odustajali od pisanja poezije. Odgovornost koju sam osetila pred tim zadatkom - slušajući ih kako razmišljaju, kako se humorom povezuju ne bi li tako odagnali neprijatnost zbog ogoljavanja, kako počinju da se druže - svake subote je samo postajala veća, što smo se više otkrivali. Dvosatna okupljanja postajala su prekratka za upoznavanje tih tihih, nežnih i složenih svetova, pa smo počeli da ih produžavamo okupljanjem u obližnoj kafani, gde bismo sedeli do fajronta. I svi smo znali da smo - pričajući o kniževnosti, filmovima, ljudima, stripovima - zapravo pričali o nama samima, dozvoljavajući drugima da nas upoznaju, ukazujući im poverenje. Posmatrajući sjaj u njihovim očima, znala sam da taj sjaj imam i ja. To je ta regeneracija duše.

Ove radionice nemaju za cilj spas srpske pesničke scene. Ne znam da li se više išta može spasiti, a da je izvedeno iz reči Srbija. Naša mala zajednička slobodarska revolucija je bila usmerena na naše unutrašnjosti, na oslobađanje, na pronalazak mraka u nama samima i izvlačenje tog mraka na svetlost, jer, to je poezija. Poezija nije bežanje u druge svetove, već suočavanje i prihvatanje postojećih, pretvaranje mraka, nesavršenosti, teskobe i lepote u poetiku stvarnosti, poezija je samoća, to je nemir koji vodi miru a onda ponovnom nemiru, odnosno nezaustavljivom preispitivanju, to je individualna borba koja, opet, u nekom trenutku može da znači nešto još nekome drugom, sasvim nepoznatom. Poezija je organska stvar, i zato, moj jedini zadatak je bio učvršćivanje njihove ljubavi ka poeziji do te mere da ih ona nikad ne napusti, ohrabrenje u svakom pokušaju, prevazilaženje lenjosti i ukazivanje na značaj rada na svakoj pesmi, jer svaki uložen sat se vidi, svaka muka ima nekakav rezultat.

Poezija nije samo stvar nadahnuća. Nadahnuće je prevrtljivo, baš kao i zaljubljenost. Bilo mi je važno da otkrijemo ljubav, samo je ona stalna. Ljubav koja te tera na trud. Bilo mi je važno da tih deset ljudi oseti da je hrabrost u ranjivosti, da osete utehu poezije koju uvek mogu da imaju jer je u njima, da ojačaju za spoljni svet, i da steknu prijatelje i podršku, ljude sa kojima će moći da razmenjuju te stihove bez straha od suda, bez primisli o takmičenju. Ja sam bila samo tu da ih okupim, Dom omladine da nam omogući platformu i prostor, a sve ostalo je u njima, baš sve. Samo ti mikrosvetovi za koje se izborimo, te male (sub)kulturne i mentalne niše zaista nude nadu, nešto kao muzika koja nam je toliko puta spasavala živote. Ovo je kratak presek onoga šta smo radili ova dva i po meseca, u puno sati i u puno razmenjenih mejlova. Onaj ko bude pratio poeziju, još će čuti za neka od ovih imena. Danas jeste tehnički kraj radionice, ali ovo nije kraj zaista. Ovo je tek početak.

Ognjenka Lakićević, mentorka radionice ’’Anonimni pesnici’’

Beograd, 14.jun 2014.


Učesnici radionice:
- Anđela Pendić
- Aleksa Mihajlović
- Hristina Petrović
- Milena Grujić
- Sonja Jeremić
- Sanja Rajić
- Stefan Šošić
- Stevan Tatalović
- Srđan Španović
- Tamara Filipović