MILENA GRUJIĆ

Kuća ogledala

Imaš ravne zube

I kosa ti je uvek

čista i koža

ti je glatka

Mama i tata su ti kupili kola

Neka

Ne znam koja

I kupila si torbu

Neku, ne znam koju

pa si mnogo srećna zbog toga

I sve je tako paperjasto, meko

geometrijski jasno       

Ogledam se u tvojim noktima

Šarene kapljice

odlivci stvarnosti koje nosiš na prstima

ni ne znajući da sam ja tu

da smo mi tu

koji ne znamo

ni koja kola

ni koja torba

ni gde se prave sve te tvoje

izglancane, okrugle

zavrzlame

I da se ogledamo u svim tim tvojim

Glatkim površinama

Tako da dođemo krivi i

 Naopačke

 

Nama nam se rugaš

Kao kuća ogledala.

 

 

Ako znamo da nema smisla, zašto pricamo o tome?

 

Ako znamo da su naše usne

izlivene iz jednog kalupa

Zašto ih odvajamo?

Povrediti druge, jer misle da povredjujemo sebe

Ili povrediti sebe, da bi drugi bili pošteđeni

Da se slučajno ne uruše

Stavovi sazdani  kolotečinom

Da bi mirno spavali u svojim

Mekim posteljama, belim jastucima,

I svom tom uludo bačenom perju.

Bolje da je naše!

pa da poletimo i posmatramo mrave

kako mile svoje dosadne živote.

Ne, nema smisla.

Ako znamo da nema smisla

Zašto pričamo o tome?