NE ZNAM GDE SI
Ne znam gde si.
Sa prstiju sliva se zgusnuta nežnost
što je nekad tekla tvojom kosom
prateći liniju oka i obraza do usana.
Brišem o pantalone dlanove
stideći se njihove vlage
koja odaje kipeće telo.
Unutrašnji deo ruku,
produbljen jakim zagrljajima,
bridi
i traži od mene
tvoj trup.
Ne znam jesu li ti još
rebra stegnuta ljubomorom
na invalide što im se ne troši obuća,
da li te strah drži budnim
dok drobi u pesak tektonske ploče sna,
U koji izlaz sad najčešće ulazis
kog karaktera biraš dok vetar iz glave
puštaš među šume.
Ne znam drugačije nego da se
sudaram sa životom,
prožimamo se tako što mi dobaci
knedlu
progutam je i ublatnjavim sliku
dalekosežnog jutra
što zida svetove u meni.
Gledam kako dlanovi crvene i cure
na rukama koje polovne stoje rašireno.
Ne želim da svu nežnost
rastoči i upije
nepovrat
zato što ne znam gde si.
Ne želim da svu nežnost
ReplyDeleterastoči i upije
nepovrat
zato što ne znam gde si.